Uz bicikl i sunčan dan kao današnji

Macy Gray - I Try

Lepe stvari

Puno radim poslednjih dana pa ne stižem da pišem... do tada, evo neke lepe stvari koje sam videla tu i tamo... više o ovim minđušama možete videti OVDE.

Kraj dana

Jan Garbarek, Kim Kashkashian & Manu Katché - In Praise of Dreams

Garbareka sam otkrila još u srednjoj školi, mada me tada nije potpuno dobio. Verovatno sam tada bila još mala da bih shvatila. Od tada je prošlo mnogo toga, čitav jedan život. Album In Praise of Dreams je izašao još 2004. godine kada sam ga i kupila. Poslednjih par godina sam potpuno zaboravila na njega. Negde u glavi je ostala slika tog diska u ruci, zajedno sa Pat Metheny-jevim The way up, ali ih nisam sretala po kući. Malopre mi je palo na pamet da današnji kišni dan nekako baš liči na ovaj album pa sam ga pronašla i pustila...a muzika je zaplivala po kući savršeno prijatno u nedeljno popodne. Srećko je zadremao na fotelji, što znači da i njemu prija Jan Garbarek. In Praise of Dreams me podseća na neke slike koje mnogo volim... zapravo slike me podsećaju na ovaj album, album na slike... i kad se sve smeša ne vidi se gde počinje muzika a gde završava boja.

Institucija pidžame

Ja mnogo volim svoj krevet. Volim da spavam, ali volim i da ustanem jako rano. Srećko me je jutros probudio malo pre 6 kao što je nekad stalno radio. Nije bio gladan, hteo je da se igra. Najkreativnije stvari sam napravila sedeći na tom krevetu, većinu postova sam napisala na njemu, gomilu knjiga sam pročitala tu. Taj osećaj udobnosti i bezvremenosti ne postoji nigde drugde u stanu. Međutim, najbolji deo te ceremonije kreveta je pidžama. Ja najviše volim podžame. Kad bih mogla, ceo dan bih provela u pidžamama. Jedna za spavanje, a jedna za po kući....druga za napolje. Moje pidžame nisu kompleti, kao što su inače klasične ženske pidžame. Donji deo mora da bude širok i udoban. Poželjno bi bilo da ima pruge, kao one muške, ali može da bude i kariran, na cvetiće, sa mačkom Felixom ili nekim drugim zanimljivim likom koji se sitno ponavlja mnogo puta po nogavicama. Najviše volim onaj na roze pruge. E, sad, uz takav donji deo obično ide pamučna majica dugih ili kratkih ili bez rukava, zavisi od godišnjeg doba. Sve mora da bude udobno i prijatno. Pidžama je, meni lično, asocijacija na kuću, na mir i neko sunčano jutro, po nekad na sneg...puno snega napolju, vikend, uživanje. Biti u kući a biti u pidžami znači da nigde ne moras da žuriš, znači da je svo vreme ovog sveta samo tvoje, znači da možeš na miru da razmišljaš o mnogim stvarima, da te ništa ne brine i da nisi tužan. To je u stvari ključna rečenica - meni je pidžama odraz sreće na početku dana. Taj početak dana mi je jako bitan. Emocija koju nosi, muzika koja me probudi sa radija pre nego što uspem da otvorim oči...sve. Garderobu, pa i pidžamu, biram prema raspoloženju, s tim što je garderoba njegov odraz, a pidžama izazov. Pidžama mora da popravi loše i održi dobro raspoloženje. Zbog toga je toliko bitna. Ona nosi sve odsanjane snove sa sobom.

Srećko

Do kraja sveta

Danas je bio težak dan. Naporan. Naporan na poslu, naporan u glavi, naporan u duši. Ima takvih dana. Čini mi se, da nije padala kiša, ugušila bih se. Pada još uvek. Malopre, kad sam izašla s posla, zakopčala sam jaknu, navukla kapuljaču, pustila Lou Reed-a i krenula po mokrim ulicama. Tako uvek završavam ovakve dane. Izađem da pokisnem i samo hodam. Vrtim tu jednu pesmu ponovo i ponovo i hodam ravnomerno. Na netu je nema nigde, jer je vlasništvo WMG-a pa su zaštićena autorska prava. Ja ću da ispoštujem, pa je neću staviti na download, ali ko želi poslaću na mail. Pesma je What's Good i nalazi se na albumu Magic and Loss. Nalazi se i u filmu Do kraja sveta (Until the end of the world) Wim-a Wenders-a. To je jedini film koji baš volim celom dušom i stalno ga gledam. Nikad ne dosadi, takav je. I tako ja hodam. Hodam po barama, hodam po lišću, po trotoaru. Stojim na pešačkom prelazu i osećam se nevidljivo. Kapuljača mi stalno spada, jer je velika. Kako dune vetar moram da je držim. Verovatno iz daleka izgledam kao dečak tako sa rancem i bajkerskim čizmama i tom kapuljačom, ali to nije važno. Važno je hodati po kiši i slušati tu pesmu, jer je od nje sve bolje. Svakim sledećim korakom i svakim sledećim taktom otpada po jedan mali bol i po jedna mala muka koja se zalepila u toku dana. Važno je i uskladiti ritam, hodati u taktu i ne posustajati. Dok dopešačim do kuće već pevam naglas, a može mi se, jer tim delom ulice i onako niko ne prolazi. Kad uđem u lift mogu i da đuskam do trećeg sprata. A onda kad uđem u kuću ostane samo kraj... What's good? Life's good - But not fair at all.
Juče sam završila knjigu Usameljnost prostih brojeva, Paola Đordana. Pominjala sam je već. Kada sam zatvorila koricu, pomislila sam da nije fer....ali je realno. Knjiga nema srećan kraj. Nema ni tužan kraj. Ima realnost koja nekako tiho ekspodira. Ostane zaista da visi u vazduhu samo ta rečenica da se odluke donose u sekundi, a ispaštaju čitavog života. Kada se izdvoji iz konteksta zvuči zlokobno, ali je u njoj suština. Naučiti živeti sa stvarima koje se ne mogu promeniti i menjati sebe, jer to je jedino što stvarno može da se menja i da napreduje tačno onoliko koliko želimo. Sad, da vam objasnim odakle mi je izletela ova rečenica, nemam pojma... ali meni zvuči kao potpuna istina. Verovatno je kiša, po kojoj sam hodala do malopre, uspela da spere svu maglu u glavi i ostavi samo ono što je jasno. Šta mi je još postalo jasno?
Da stavri koje se prećutkuju čitavu večnost uvek na kraju ispadnu tužne.
Da bez obzira na količinu tuge i bez obzira na količinu emocija, propušten trenutk je nešto što već pripada prošlosti.
Da ne može uvek sve da se popravi, ali ne može ni sve da se pokvari.
Da ima smisla hodati do kraja sveta ako te tamo čeka neko ko će prosto da se nasmeje kad te vidi.


Lou Reed - What's Good

Life's like a mayonnaise soda
And life's like space without room
And life's like bacon and ice cream
That's what life's like without you

Life's like forever becoming
But life's forever dealing in hurt
Now life's like death without living
That's what life's like without you

Life's like Sanskrit read to a pony
I see you in my mind's eye strangling on your tongue
What's good is knowing such devotion
I've been around - I know what makes things run

What good is seeing eye chocolate
What good's a computerized nose
And what good was cancer in April
Why no good - no good at all

What good's a war without killing
What good is rain that falls up
What good's a disease that won't hurt you
Why no good, I guess, no good at all

What good are these thoughts that I'm thinking
It must be better not to be thinking at all
A styrofoam lover with emotions of concrete
No not much, not much at all

What's good is life without living
What good's this lion that barks
You loved a life others throw away nightly
It's not fair, not fair at all

What's good ?
Life's good -
But not fair at all

Kompas

To je ona sprava koja vam govori gde se nalazite, odakle ste došli i kuda treba da idete. Pomaže vam da se nađete i da nađete ono što tražite. Međutim ima tu još nešto. Nešto o čemu mislim već danima. Ljudi kompasi.
Ja nisam nikad imala svoj komaps. Nisam bila u izviđačima, nisam bila u vojsci, nisam nikad bila član planinarskog društva, padobranskog kluba... tako nisam ni imala potrebu da imam kompas. Nisam imala ni potrebu da gledam u neki, niti da znam kako se to radi. Ok, znam da je to jednostavno, ali prosto to nikad nisam radila. Darko je bio padobranac i kad je umro iza njega su ostali kompasi, ostao je padobran, zipo upaljači i noževi. Tolike godine smo se znali i ja nikad nisam ni pomislila da probam....da pitam. Onda kad njega više nije bilo nije bilo ni kompasa. I onda sam prvi put shvatila da su nam neki ljudi kompas u životu.
Kada ste sa nekim u vezi, menjate se. Negde sam pročitala da su dvoje ljudi u vezi kao dve supstance. Kada se izmešaju, ni jedna ne ostane nepromenjena. To lepo zvuči. Nekako poetično. Neki ljudi iz nas izvlače ono najbolje, neki ono najgore. Iz nekih ljudi mi izvalčimo najbolje, a iz nekih najgore bez obzira što nam je namera dobra. To je prosto tako. A neki ljudi su nam mera, početak i kraj i sve ono između. Iz nekih ljudi ne izvučemo ništa sem egoizma i oni su mera, sama sebi dovoljna. Na kraju tog traženja, ostanemo sa nekim sa kim imamo mir, sa nekim ko je naš kompas i kome smo mi kompas. To je tako.
Kad sam bila mala mislila sam da je jedina prava ljubav ona jaka, eksplozivna, ona od koje izrastu krila i ona koja zakuca za zemlju, sve u isto vreme. Ona što svaki dan donosi vatromet i za koju vredi život dati, kako to pesnici kažu. Verovala sam da je ona jedna jedina i da su sve ostale utešne. Kad sam porasla, shvatila sam da je prava, u stvari ona pored koje ste spokojni. Ona pored koje ne morate da nosite ključ od kuće i sve kese iz prodavnice. Super je taj vatromet, ali malo zaboli vrat od stalnog gledanja u nebo. Super su i ta krila, ali ne traju dugo.
Dobila sam kompas ove godine, ali sam ga izgubila, pa sam otišla i sama kupila novi. Žao mi je što sam ga izgubila, ali onda sam shvatila da, po nekad, čovek mora sam sebi da bude kompas, pa po cenu i da zaluta na putu.
Dešava se i to da neki kompas kod nas ne radi, a kod nekog drugog radi. To samo znači da nije nama bio namenjen.

Nedelja, 1. novembar

Mesecima nisam vozila bicikl. Nedostajalo mi je. Ove godine sam imala toliko posla da nisam imala snage da vozim bicikl. Kad malo bolje razmislim, to što nisam imala snage i jeste zato što nisam vozila dovoljno, ali sad šta je tu je. Vozila sam danas! Jeste, bilo je hladno, jeste smrzlo mi se dupe, ali ja sam uporna pa ću da nastavim. Jutros sam u Inter sportu kupila masku za zimsku vožnju (990din.) i biciklističke rukavice, takođe za zimsku vožnju, sa onim dodatkom što se navuče preko prstiju po potrebi (1590din.). Obe stvari, kao i još neke potrebštine možete naći u Merkatoru, čim uđete u Inter sport, levo, iza kase. Helanke, one atletičarske jer nema drugih, su poprilično skuplje (nešto oko 4000din.) ali kako Ana kaže, može se naći preko neta za pristupačnije novce. Maska za lice je zgodna, jer ne dišete hladan vazduh direktno. Meni je "M" veličina sasvim komotna, ne podnosim kad me nešto steže, a i lepo dobacuje do ušiju. Istina, sad izgledam kao nindža ubica na biciklu, ali bar mi nije hladno i ne moram da se umotavam u šalove. Bitno je ne trontati se previše, u surotnom nema ništa od vožnje. Obavezno nešto stavite na glavu, čak i ako je sunce. Strujanje hladnog vazduha tako lepo ohladi sinuse da em ste slinavi posle vožnje, em šta god da zgutate protiv glavobolje ne pomaže ni u tragovima.
Sve u svemu, ja sad lenčarim i pišem ovaj blog i još uvek nemam upalu mišića, ali to ne znači da je neću imati do ujutru. Ne mogu da odolim da ne forsiram, koliko god da nisam vozila pre toga. To zadovoljstvo biciklanja je jače od mene. Vidmo se vikendom na Dunavu!

Još malo knjiga

Pošto dolazi zima, vreme je da se skupe na gomilu sve zanimljive knjige kojima se prekraćuje vreme. Ima toga dosta i neke od njih su već odavno izašle. Ja sam rešila da napravim spisak knjiga koje želim da pročitam do proleća, ali ću sada pomenuti i one koje sam pročitala i koje toplo preporučujem. Idemo redom...
1. Viktor Peljevin - Šlem užasa, Sveta knjiga vukodlaka, EmpireV
2. Džon Markeze - Graditelj violina (istorija pravljenja violina, vrlo pitko i zanimljivo napisano)
3. Patrick Suskind - Parfem (kraj knjige mi je bio potpuni šok koji nisam mogla da predvidim ni u snu, ako ste gledali film bolje pročitajte knjigu jer ništa niste videli)
4. Tomas Man - Smrt u Veneciji
5. Džejms Džojs - Portret umetnika u mladosti
6. Orhan Pamuk - Zovem se Crveno
7. Stendal - Crveno i crno (ovu knjigu sam počela da čitam pre 15ak godina, nisam je završila ali i danas znam tačno gde sam stala i o čemu se radi pa je možda završim.)
8. Hugo Prat - Korto Malteze, Balada o Slanom moru, Kelti (strip)
9. Robert M. Pirsig - Zen i umetnost održavanja motocikla (filozofija kroz putovanje Amerikom i održavanje motora)
10. Džejn Ostin - svih 6 knjiga koje je napisala
11. William Gibson - Neuromanser,Grof Nula, Monalizin natpogon (pročitala pre 10ak godina, odličan za crtanje stripa, cyber punk)
12. Milorad Pavić - Poslednja ljubav u Carigradu (pročitala nekoliko puta)
13. Herman Hese - Stepski vuk (pročitala toliko puta da ga znam skoro napamet), Igra staklenih perli (počinjala bezbroj puta i nikad završila)
Ovo je zapravo trinaest pisaca, ali mnogo više knjiga.

Viktor Peljevin je ruski pisac kog sam, moram priznati sasvim slučajno izabrala prvi put,. Geopoetika ima svoju ediciju Mitovi u kojoj je po jedan pisac obradio dobro poznati mit i na njegovim osnovama napisao roman. Sama ideja mi je bila fantastična pa sam krenula redom. Penelopijada, Teret i Angus od snova su bile prve tri. Onda sam naišla na Šlem užasa od Viktora Peljevina. Priča ide nekako ovako... Nekoliko ljudi se budi svako u svojoj ćeliji u kojoj imaju samo ekran i nekakav krevet. Na ekranu je u toku chat i niko nikog ne zna, a ne zna ni gde se zapravo nalazi. Kroz chat, svi pokušavaju da shvate gde su i šta im se desilo. Knjiga je pisana kao chat između nekoliko ljudi o kojima znamo samo njihove nick name-ove i iz njihovog dokuckavanja mi saznajemo da su oni zatočeni u...to će te videti kad pročitate. Nekoliko meseci kasnije, naišla sam na Svetu knjigu vukodlaka, takođe od Peljevina i rešila da proverim da li mu se samo posrećilo sa jednom malenom knjigom ili je zaista toliko genijalan koliko mi se učinilo na trenutke između redova. U odnosu na Šlem, Sveta knjiga je ozbiljan roman. Pročitala sam je u jednom dahu i mislila o njoj.... pa ....još uvek mislim o njoj. Peljevim nam predstavlja svet Lisica i Vukodlaka koji zapravo žive među nama u ljudskom obliku ali kriju repove. Lisica koja nam priča priču živi već, otprilike, dvesta godina i bila je svuda. U sadašnjem vremenu je high class prostitutka sa skupim klijentima, vrlo je prepredena i ženski brbljiva. Neću vam prepričavati radnju ove knjige, jer šta god da kažem pokvariću uživanje. Reći ću samo da je knjiga puna istorije ali i strasti, jako lepo i neočekivano upakovaih u savremeni omot. Izdao ju je Plato, kao i sve ostale Peljevinove knjige izašle kod nas - Dijalektika prelaznog perioda, Generation P, EmpireV, Čapajev i praznina. Ne znam da li je u međuvremenu izašla još neka, ali ih Peljevin jeste napisao još. Nisam sve pročitala. Prošlog leta sam na moru čitala EmpireV i ne znam šta mi je draže, da li to ili Lisice i Vukodlaci. EmpireV je priča o mladiću koji je izabran da postane vampir. Prolazimo sa njim sve muke stvaranja vampira od čoveka, korak po korak. Pri tom, red vampira nije više onakav kakav smo navikli da bude u filmovima - tamo neki ljudi-slepi mišev,i koji kasape sve što može da krvari da bi utolili svoju žeđ. Vampir je visoko obrazovan i vrlo inteligentan, istančanog ukusa za modu i skupocene stvari. Sklopili su pakt sa ljudima i žive u miru, po svom kodeksu i ustanovljenoj hijerarhiji. Kada sam pročitala knjigu, poželela sam da je pretvorim u ilustracije. Još uvek neke vidim u glavi, pa možda ih i napravim. Kada sam poslednji put čitala ruske pisce, to je bilo za ocenu i mnogo davno. Ova nova generacija je jako zanimljiva, svi su jako dobri poznavaoci istorije i istorije umetnosti, što mi naročito prija. Kada kažemo ruski pisac, svi pomislimo prvo na klasike, ali to je bilo neko drugo vreme. Zime su i tada bile duge i hladne ali nije bilo TVa, interneta i telefona, pa su ljudi u tolikoj zemlji bili prinuđeni da svoj život učine zanimljivijim - maštali su i pisali, bili romantični ali i surovi. Novi talas ruskih pisaca je odrastao na tim istim velikim i teškim romanima, ali je uspeo da izgradi svoj, moderni univerzum.

E, sad još da objasnim zašto Džejn Ostin... Probaću u par reči samo - prvo je vrlo logično, žensko sam pa volim, a pod drugo ću svrstati sve ostalo - romantična je, vrlo životna u analitici ličnosti i dobro ide uz zimski dan, jorgan, čaj ili kafu i keks.

Što se tiče avantura Korta Maltezea, mislim da tu ne moram mnogo da objašnjavam. Potrebno je tokom zime pored svih knjiga čitati i neki strip. Ako ste žena, onda je potrebno da glavni junak stripa bude najbolji frajer, a Korto to svakako jeste. Toliko savršen da mi je žao što stvarno ne postoji.

Sajam knjiga

Danas se završava sajam knjiga, jedan od najposecenijih kod nas. Ja sam bila juče i nakupovala sam finu gomilicu knjiga. Naravno krenula sam samo po tri određene, ali... Evo šta sam sve pazarila:

Ko je gledao filmove, zanće o čemu se radi. Ko nije gledao filmove, a voli tematiku vampira, čarobnjaka i zlih duhova, prijatno će se iznenaditi. Uz Peljevina, o kom ću pisati u posebnom postu, Sergej Lukjanjenko je pripada grupi talentovanih mladih ruskih pisaca. Izdavač Alnari.

Obe knjige sam kupila po preporuci. Usamljenost prostih brojeva je baš prijatna knjiga koja prati odrastanje jednog dečaka i jedne devojčice koji se sreću u srednjoj školi i odmah se prepoznaju i postaju posebno bliski. "Njih dvoje su baš kao oni posebni brojevi koje matematičari nazivaju blizancima - dva prosta broja, razdvojena samo jednim parnim, vrlo blizu jedan drugom, ali nikad dovoljno da bi se stvarno dodirnuli." Drugu još nisam počela da čitam, o njoj ću pisati ako ispadne dobra. Izdavač Dereta.

Ova knjiga je počela svoj žibvot kao blog na adresi www.funbrain.com i za 6 godina sakupila preko 70 miliona poseta. Vrlo duhovita i divna. Izdavač Dereta.

Zbirka kratkih priča koje je Bukovski pisao za svoju kolumnu u časopisu Open city, od 1967. do 1969. Izdavač Algoritam.

Ovu knjigu ne treba posebno objašnjavati. Izdavač Libretto.

Ovu knjižicu sam potpuno slučajno videla i dopala mi se korica. Knjigu je napisala devojčica Ksenija Vučković koja ide u četvrti razred i voli priče i pesme. Za 50 dinara, koliko je koštala, ponela sam kući lep komadić nečije radosti. Izdavač Liber.

Ako imate Put Samuraja, onda verovatno imate i ove knjige. Zgodno je što postoji izdavačka kuća koja se bavi samo isočnjačkom kulturom pa tako sve što vas zanima možete naći na jednom mestu. Zen, stroga pravila samuraja i borbe, način života i smrti, kodeks, vaspitavanje, disciplina... čitav jedan neverovatan svet. Izdavač Babun.

Vilinska Biblija je zapravo vilinski atlas, na jednom mestu sakupljena sva čudna stvorenja sa objašnjenjem ko su, gde su, šta rade i kako rade. Može se naći u Platou. Strano izdanje.

Geopoetika je izdavačka kuća koju u stvari najviše volim. Ranijih godina sam donosila sa sajma mnogo više njihovih knjiga, ali izgleda da sam pokupovala u glavnom sve što me je interesovalo. Ova knjiga, koju sam, inače, izabrala za Anu pre neki dan, je ta prva knjiga zbog koje sam i krenula na sajam. Mislim da nema potrebe da objašnjavam ko je pisac, ali samo zato što super zvuči citiraću početak belečke o autoru:" David Byrne, muzičar, konceptualni umetnik, pisac, bloger, vlasnik izdavačke kuće, fotograf, režiser i Poer Point entuzijasta, poznat je kao osvajač novih intelektualnih poseda još od vremena kada je predvodio ključnu američku novotalasnu grupu Talking Heads." Ko voli bicikle, ko voli onaj poseban osećaj vožnje bicikla koji je potpuno nezamenljiv, voleće i ovu knjigu. David Byrne je osamdesetih godina otkrio sklopive bicikle i putujući svuda po svetu nosio je jedan sa sobom. Tako se provozao biciklom po raznim gradovima, a sada nam je to sve spakovao u knjigu.



Ove tri dečije knjige neću posebno predstavljati, sem što ću reći da je ova poslednja, Princeze, predivno ilustrovana i fenomenalno napisana. Izdavači su, od gore redom, Evro Giunti, Mono i Manjana, Beli put. Po mom ličnom uverenju, Beli put za sada ima najlepše dečije knjige.

Novi list...

Petak

Petak je prvi dan vikenda, a vikend počinje u 5 popodne po srpskom vremenu.
Jutros me je probudilo sunce, probudio me radio i Rainy Night in Soho. Ustala sam, pogledala kroz prozor i ostala tako dok se nije završila pesma. Napolju je jesen...jesen na suncu i onaj neki dobar jutarnji miris. Prvi put sam stvarno obratila pašnju na reči pesme. Onda sam otvorila najveći prozor i muzika je izašla napolje.

By Shane MacGowan (1991)

I've been loving you a long time
Down all the years, down all the days
And I've cried for all your troubles
Smiled at your funny little ways
We watched our friends grow up together
And we saw them as they fell
Some of them fell into Heaven
Some of them fell into Hell

I took shelter from a shower
And I stepped into your arms
On a rainy night in Soho
The wind was whistling all its charms
I sang you all my sorrows
You told me all your joys
Whatever happened to that old song
To all those little girls and boys

Now the song is nearly over
We may never find out what it means
But there's a light I hold before me
And you're the measure of my dreams
The measure of my dreams

Sometimes I wake up in the morning
The gingerlady by my bed
Covered in a cloak of silence
I hear you in my head
I'm not singing for the future
I'm not dreaming of the past
I'm not talking of the fist time
I never think about the last

Now the song is nearly over
We may never find out what it means
Still there's a light I hold before me
You're the measure of my dreams
The measure of my dreams

Jednostavne stvari...

...koje žive na mom stolu...

I još malkice muzike za danas...

A već sledeće nedelje počinjem ponovo da pišem. Jeste lakše pričati kroz muziku, ali reč je reč.

The Proclaimers - I Would Walk 500 Miles

E, a ovo je već nešto posebno i mnoooogo staro. Njih dvojica su neopevano ružni ali je pesma onako bas potpuno romantična i ja padam na nju. :)

Spin Doctors

I ovu sam pesmu jako volela kad sam bila mala i kad god je čujem desi mi se nešto lepo. Sad je, recimo, stavim ovde i onda mi se stalno dešava nešto lepo ;)